Taj osecaj da nam se veza raspada je bio veoma jak.Mucio me je. bilo je par cinjenica koje su samo podgrevale moj utisak da ta veza nece biti duga.Prvo,ja sam sebe pravdao svojom manom.Naime,uvek sam joj govorio « nije toliki problem sto si ti zatvorena,i ja sam takav ponekad. ». Nazalost,to je bilo tacno. Vecina ljudi me zna kao emotivnog Bizmarka,bez trunke osecanja i milosti. Pogotovo kad dodje do nesuglasica. U vezi je potpuno drugacije. Otvorim se,opustim,predam svoje srce u ruke voljene osobe.Drugo,nerazumevanje. Dan pre zadnjeg incidenta (to sa njenim drugom),ja sam bio smoren nesto. Mucilo me puno stvari. Skola,stvari oko skole, pa i to sto mi u vezi ne ide najbolje.Bio sam na ivici suza. Ona se konstantno smejala i bila srecna. Kao da nije primecivala kako se ja osecam.Kada sam je ja pitao,zasto se tako ponasa,dobio sam odgovor u stilu “zar treba i ja da budem smorena ako si  ti smoren?”.Nisam hteo da se raspravljam,navukao sam kez na lice i samo rekao “Da,da….”. Da se vratim na poslednji dogadjaj. Bolelo me je sto se tako ponasala prema men ii sto je gledala drugog.Pukao mi je film  i poslao sam joj poruku “Nadam se da si barem nesto zapamtila…”. Cekao sam 3 sata odgovor.Nije ga bilo…Onda sam zajednicku drugaricu M (ona koja nas je upoznala) pitao da li zna da li moja devojka ima kredita.Ona je nju nazvala i ja sam tad dobio neki odgovor u stilu “Jesam,naravno”.Taj da se zavrsio.Spavao sam te noci mozda 3 sata…Osecao sam da je kraj blizu.Sutradan sam devojci poslao poruku “Kad si u skoli?”, ona je odgovorila “oko 5.Sto?” ,ja joj kazem” Kad bi mogli da se vidimo?” njen odgovor je glasio “Za nekoliko godina…” Bio sam u autobusu kada mi je to poslala,pa me je bilo sramota da placem.Nista,ali bas nista mi nije bilo jasno. Bio sam zaljubljen,sto jes’ jes’. Taj dan smo se sreli slucajno i rekla je « Nije problem sto si joj rekao neke nase intimne delove veze,ali lepo smo se dogovorili da sve sto te interesuje direktno pitas. » Ni poljubac u obraz nisam dobio.Ti « intimni delovi veze«  su bili : da mi je lepo sa njom,da volim da se ljubim i grlim i da cemo morati da poradimo na stvarima na kojima se razmimoilazimo. Dobro,prihvatio sam novonastalu situaciju. Emotivno, cernobil sam prezivljavao. I tako,jedno 20-ak dana se nismo culi. Dosao decembar,praznici…Svi srecni,smeju se,a ja…placem u sebi.Placem jer mislim da nisam kriv,a sve i da jesam kriv,nisam valjda zasluzio takvu kaznu.Medjutim,kazne su tek usledile. Negde sredinom decembra, ja sam stajao sa drustvom i pricao.Ona prodje pored nas i javi se nekome. Niko joj nije odgovorio. Buduci da me je gledala u oci,bio sam ubedjen da se meni javlja-da me provocira.Preko facebooka sam joj poslao poruku « mislim da nema potrebe da kontaktiramo. » i tu je pocela diskusija.Diskusija u kojoj sam joj ja lepo objasnio da me je pljunula u emocije-u srce,da nisam mogao to lepo da joj kazem jer sam bukvalno imao zelju da je zadavim. Ona je svakom porukom mene sve vise provocirala, dovela me na ivicu suza i naterala me da kazem « Ovaj razgovor ne vodi nikuda.Ako imas nesto da kazes,reci uzivo. ».Njen odgovor je bio « Ja mogu da budem vece djubre od tebe ». To je bio sluzbeni pocetak pakla. Emotivnog , moralnog , psihickog , drustvenog  …

/*Nastavak opet sledi kad budem u stanju da pisem*/